[1] A Sofar Namaæanin odgovori i reèe:
[2] Zar na mnoge rijeèi nema odgovora? ili æe èovjek govorljiv ostati prav?
[3] Hoæe li tvoje laži umuèkati ljude? i kad se ti rugaš, zar te neæe niko posramiti?
[4] Jer si rekao: èista je nauka moja, i èist sam pred oèima tvojim.
[5] Ali kad bi Bog progovorio i usne svoje otvorio na te,
[6] I pokazao ti tajne mudrosti, jer ih je dvojinom više, poznao bi da te Bog kara manje nego što zaslužuje tvoje bezakonje.
[7] Možeš li ti tajne Božije dokuèiti, ili dokuèiti savršenstvo svemoguæega?
[8] To su visine nebeske, šta æeš uèiniti? dublje je od pakla, kako æeš poznati?
[9] Duže od zemlje, šire od mora.
[10] Da prevrati, ili zatvori ili sabere, ko æe mu braniti?
[11] Jer zna ništavilo ljudsko, i videæi nevaljalstvo zar neæe paziti?
[12] Èovjek bezuman postaje razuman, premda se èovjek raða kao divlje magare.
[13] Da ti upraviš srce svoje i podigneš ruke svoje k njemu,
[14] Ako je bezakonje u ruci tvojoj, da ga ukloniš, i ne daš da nepravda bude u šatorima tvojim,
[15] Tada æeš podignuti lice svoje bez mane i stajaæeš tvrdo i neæeš se bojati;
[16] Zaboraviæeš muku, kao vode koja proteèe opominjaæeš je se;
[17] Nastaæe ti vrijeme vedrije nego podne, sinuæeš, biæeš kao jutro;
[18] Uzdaæeš se imajuæi nadanje, zakopaæeš se, i mirno æeš spavati.
[19] Ležaæeš, i niko te neæe plašiti, i mnogi æe ti se moliti.
[20] Ali oèi æe bezbožnicima išèiljeti, i utoèišta im neæe biti, i nadanje æe im biti izdisanje.