[1] I Jošua, sin Nunov, potajno pošalje iz Sitima dva čovjeka kao uhode te im reče: „Idite tamo i razgledajte zemlju, naročito Jerihon!” I oni odu i dođu u dom bludnice koja se zvala Rahaba, pa tu prenoće.
[2] No, u međuvremenu obavijeste kralja Jerihona rekavši: „Gle, noćas ovamo stigoše ljudi od sinova Izraelovih. Dođoše da svu zemlju izvide!”
[3] Tad kralj Jerihona poruči Rahabi preko glasnika: „Predaj ljude koji su došli k tebi i ušli u dom tvoj, jer su došli da cijelu zemlju izvide!”
[4] No žena sakri obojicu, te reče: „Istina je da su kod mene dolazili ljudi, ali nisam znala odakle su.
[5] Kad bi vrijeme da se kapije pred mrak zatvaraju, oni odoše. Ne znam kamo su otišli. Idite brzo za njima da ih stignete!”
[6] Ali ona ih je na krov izvela i sakrila pod lanene stabljike, koje bijaše razastrla na krovu.
[7] A ljudi požuriše za njima prema Jordanu, sve do broda; a kad oni izađoše za njima se zatvoriše kapije.
[8] No ona se pope na krov, prije no što su zaspali,
[9] pa im reče: „Znam da je vama Gospod darovao zemlju, jer nas je strah od vas snašao, pred vama padaju stanovnici ove zemlje.
[10] Jer smo čuli kako je Gospod vode Crvenog mora pred vama isušio kada ste iz Egipta izlazili, i sve što ste učinili dvojici amorejskih kraljeva s onu stranu Jordana, Sihonu i Ogu, koje ste potpuno uništili.
[11] I kad to čusmo, srca nam uzdrhtaše i snaga izdade muškarce naše; jer Gospod, Bog je vaš, On je gore na nebesima i dolje na zemlji.
[12] A sad mi se zakunite Gospodom da ćete učiniti dobro domu oca moga, kao što i ja učinih vama, i siguran mi znak dajte
[13] da ćete oca moga, moju majku, braću i sestre moje i sve njihove ostaviti žive, i da ćete duše naše od smrti spasiti!”
[14] I ljudi joj rekoše: „Životima svojim jamčimo za vaše ukoliko nas ne izdate! I desit će se kada nam Gospod daruje ovu zemlju da ćemo ti činiti dobro i biti odani!”
[15] Tada ih ona spusti kroz prozor konopcem, jer kuća u kojoj je živjela bijaše prizidana uz gradske zidine.
[16] I ona im reče: „Pođite na brdo da vas ne nađe potjera i tri se dana krijte, dok se ovi što vas gone ne vrate; onda idite svojim putem!”
[17] I ljudi joj odgovoriše: „Bit ćemo oslobođeni ove zakletve, kojom si nas klela, pod ovim uslovima.
[18] Gle, kad dođemo u zemlju, ovu ćeš crvenu vrpcu privezati na prozor kroz koji si nas spustila, i oca svoga, majku svoju, braću, sav rod oca svoga okupi u svoj dom.
[19] I ko izađe kroz vrata kuće na ulicu, neka je krv njegova na njegovu glavu, mi nismo krivi; no ako neko naudi nekome ko je u kući sa tobom, neka je njegova krv na naše glave.
[20] A ako nešto od ovoga izdaš, onda smo slobodni zakletve kojom si nas zaklela.”
[21] Tad ona odvrati: „Neka je tako kako kažete!” Zatim ih pusti da odu, a ona okači crvenu vrpcu na prozor.
[22] A ovi odoše na brdo i tamo ostadoše tri dana, dok se potjera ne vrati; a ona ih je tražila cijelim putem, ali ih nije našla.
[23] I ona se dva čovjeka vratiše i siđoše sa brda; prijeđoše i dođoše Jošui, sinu Nunovom, te mu ispričaše sve što se dogodilo.
[24] I rekoše Jošui: „Gospod nam je cijelu zemlju predao u ruke, i svi nas se stanovnici zemlje ove plaše!”