Postoji jedna tiha, ali razorna sila — osjećaj inferiornosti koji vas ne napada spolja, nego iznutra. To nije glas drugih ljudi, nego vaš vlastiti koji vam uporno govori da ste jedna obična nula, da ništa ne radite kako treba i da bi svima bilo lakše kada vas ne bi bilo. Upravo taj unutrašnji prezir prema sebi stvara najdublju frustraciju, jer ne možete pobjeći od sebe. I dok vam se čini da je problem u vašoj ličnosti, u tom „pogrešnom ja“ koje stalno kvari odnose i odluke, nenametljivo se otvara uznemirujuća, ali ohrabrujuća mogućnost: šta ako to ja koje mrzite uopšte nije ono pravo? Šta ako osjećaj da biste trebali nestati nije poziv na kraj, nego znak da postoji nešto drugo, dublje i stvarnije od onoga što trenutno živite — nešto što tek treba da bude otkriveno?